Verovatno znate da je desetoboj najteža atletska disciplina.
U ovom sportu mogu da se nadmeću samo oni najjači i najspremniji. Za olimpijske igre atletičari se spremaju godinama, mnogi i više od jedne decenije.
Pobednik u ovoj disciplini na Olimpijadi dobija titulu „najboljeg sportiste sveta“ u naredne 4 godine.
Oni, najhrabriji i najspremniji koji su prošli kavalifikacije, imaju priliku da „samo u dva dana“ svetu pokažu svoju spremnost, izdržljivost kako fizičku tako i psihičku, u sportovima koji su sasvim različiti. Zahtevaju različite sposobnosti, fizičku građu i snagu.
Na kratko, samo da vas podsetimo o kojim disciplinama se radi.
Deset teških disciplina!
Prvi dan počinje se sa trkom na 100 metara, pa skok u dalj, zatim bacanje kugle, skok u vis i na kraju prvog dana je trka na 400 metara.
Drugi dan počinje se trkom od 110 metara sa preponama, pa bacanje diska, onda skok sa motkom, bacanje koplja i poslednja disciplina je trka od 1.500 metara.
Znate da bacači kugle su krupni, mišićavi. Takav čovek treba da skače motkom, preskače prepone i da skače u dalj. Oni koji su savršeni u sprintu treba da trči 1.500 metara. Trka od 1.500 metara je poslednja, najteža i najzamornija disciplina. Jer takmičari su već u svakom pogledu iscrpljeni i umorni. Mnogi padaju na kraju i ne uspevaju da prođu kroz cilj. Samo su najizdržljivi i najspremniji uspevali da istrče ovu poslednju najdužu, najtežu trku.
Koliko vas ovo podseća na određene situacije u životu i poslu?
Verujem da mnogi nalaze slične lične trenutke, nekima je svakodnevnica desetoboj.
Za razliku od nas, sportiste ozbiljno spremaju za tih deset disciplina. Oko njih je čitav tim vrhunskih stručnjaka, trenera, fizioterapeuta, psihologa, lekara, nutricionista i da ne nabrajamo sve stručnjake koji se maksimalno posvećuju jednom od odabranih atletičara.
Učenje i pomoć
Mi idemo u školu, učimo dosta, često pitajući se, šta će nam sve to.
Ni danas, u školama i fakultetima, mladi se ne spremaju, ne govori im se da je određeni pa i najvažniji predmet u školi/fakultetu zrno peska u odnosu na život.
Najstrožije bi profesori kažnjavali svakog ko bi pokušao da se ispomogne, da pogleda u knjigu, ili upotrebi bilo kakvu pomoć. U toku školovanja, traženo je da se sve nauči i iz glave, bez ikakve pomoći sa strane odgovori na zadatak.
Ako su nečemu učitelji, nastavnici i profesori uspeli da nas nauče, to je da ne očekujemo i tražimo malu pomoć jedni od drugih. Naučili su nekada đake, a sada ljude da ni ne nude svoju pomoć. Oni koji to čine su izuzeci.
Kada nas mediji pozivaju na dobročinstvo i pomoć, to čine za najugroženije grupe ljudi. I to je u redu. Treba stalno pomagati, ali ne samo kada se upali crveno svetlo, kada apel za pomoć prosto boli.
Vratimo se desetoboju, životu. Da bi se što bolje spremili za život, posao, brak, roditeljstvo, prijateljstvo, potrebno je da se spremamo. I to praktično počinjemo kao desetobojci drugi dan koji im je neuporedivo teži od prvog. Ozbiljno učenje, sazrevanje i svesno napredovanje praktično počinje u drugom činu, onda kada se završi zvanično školovanje. Oni koji to shvate i krenu sami da uče, da primaju tuđu pomoć, savet, iskustvo, znanje imaju ogromne šanse da životnu trku istrče do kraja.
Oni koji su jedino zapamtili i naučili od učiteljice, da sve moraju sami bez ičije pomoći, njima je danas baš teško.
Vidite, jedan od nosilaca titule „najboljeg sportiste sveta“ 1956. godine u Melburnu na XVI Olimpijskim igrama bio je Milt Campbell. Gospodin Milt Campbell, bio je odličan u mnogim od pomenutih disciplina, ali trka od 1.500 metara bila je za njega nemoguća misija. Već je u prethodnih devet disciplina osvojio dovoljno poena da bi stao na pobedničko postolje. Da bi došao do medalje morao je da istrči tu poslednju najtežu trku, bilo je dovoljno samo da ostane na nogama i da prođe kroz cilj. Gubio je vazduh, mučio se bio je na samom začelju, svi su ga skoro obišli. Srednjoprugaš Em Brus, koji je mogao tih 1.500 metara da istrči sa lakoćom i pobedi, više od samog Miltona želeo je da Milton pobedi, jer on bi samo u toj disciplini bio prvi. Pozvao je Miltona,“ajde dečko ti to možeš“ i počeo da trči sa njim, da ga bodri da Milton ne odustane, kada su došli do cilja, gurnuo je Miltona da on prv prođe kroz cilj. Ovu pomoć veliki Milton primio je sa zahvalnošću. Prvo što je uradio kada je prošao kroz cilj zagrlio je Brusa. Pomoć koju je primio ni malo nije dovela u pitanje njegovu pobedu.
Na cilj stižu najuporniji i najspremniji
Svakom od nas, potrebna je u određenim poslovnim i životnim situacijama da nas neko obodri, pogura, da nam pomogne da ostvarimo neki cilj. Nekada primamo podršku, a nekada smo u situaciji da mi budemo ti koji ćemo nekom biti vetar u leđa.
Ako ste ovaj mejl pročitali do kraja, svakako ste malo zbunjeni jer ste navikli da sa ove mejl adrese dobijate newsettere koji vas obaveštavaju o novim spoljnotrgovinskim, deviznim ili poreskim seminarima. Po nekada vas obaveštavamo o novim propisima, i pitate se šta je ovo.
Moj primarni posao i dalje je spoljna trgovina, devizno poslovanje, izrada studija o transfernim cenama, porezi… to su teme koje i većinu vas zanimaju. To je u redu.
Rešila smo da vam jednom nedeljno (utorkom) vam napišem jedno pismo od prijatelja, koje će biti drugačije, jedno pismo od prijatelja, koje će vam biti vetar u leđa u ovom životnom desetoboju.
Draga Biljana,
ovaj tekst bi trebalo da pročitaju svi profesori, počev od vaspitača u obdaništima koji su u stvari prvi profesori sa kojima se naša deca sreću iako ih niko tako ne doživljava.
Učiteljica od 1-4 razreda moje ćerke, je radila fenomenalnu stvar, učila je decu da ako ima je nešto nejasno, prvo pitaju druga sa kojim sede u klupi i od njega zatraže pomoć, pa tek onda nju. To je dalo rezultat da su deca bila upućena jedni na druge i naučili da traže i pružaju pomoć. Na žalost, to je sve nestalo kada su prešli u starije razrede, jer su od profesora bili kažnjavani za isto ponašanje.