Posoa i kako do posla. Tema koja se čuje svuda i na svakom mestu.
Država čini šta može. A čini, daje olakšice za otvaranje novih preduzeća i preduzetničkih radnji. Motivacije ljudi koji su shvatili da je za njihovu sreću i život odgovornost na njima, ima. Ne samo da su ti ljudi koji govore o privatnom poslu prešli sa reči na delo. Ti divni ljudi svesrdno o tome besplatno na svim društvenimmrežama, forumima itd. pričaju, daju svoje primere. Daju alate i pomoć.
Motivacije ima
Stranih uspešnih firmi u Srbiji ima dosta.
Priče o ličnoj odgovornosti, takođe.
Priče o uspehu, ima.
Priča u celoživotnom učenju i usavršavanju – je naša stvarnost.
Priče o pomoći – ima i daje se svesrdno na razne načine.
Priči ima koliko hoćete. Ali, metastaze radničkog samoupravljanja. Metastaze „državnog posla“, „sigurnog posla do penzije“ nikako da se odstrane iz našeg okruženja.
Poštu treba neko da nosi. Nema pisama. Sve ide elektronski. Ali računi i druga službena pošta još ide u koverti i nose je poštari. To je u redu.
Siguran posao
Da li je u redu, da mlad čovek završi fakultet, i u nadi da će možda jednog lepog dana dobiti „siguran posao“ da traći svoju mladost noseći poštu?
U redu je. Treba. Kada nema ambicije, hrabrosti, vere u sebe da se zaposli, menja poslove dok ne pronađe ono što voli i šta ga raduje. Kada nema snage da pokrene nešto svoje, neka nosi poštu.
Da se razumemo, nemam ja ništa lično protiv poštara. Taman posla. Srcem i dušom podržavam svaki rad. Ali traćiti mladost zbog neizvesnosti, hoće li biti ili ne izvučen neko iz šešira i postaviti na državnu stolicu. To je ono što me ljuti.
Svaka država mora i treba da ima administraciju. To je jasno. Ali ne možemo svi da radimo u državnim službama. Ko će da proizvodi hranu?
Da, nema potrebe da se proizvodi hrana kada je sve više uvozimo.
Problem je u porodici, društvu u kolektivnoj svesti i težnji za „sigurnim poslom“.
Biti preduzetnik i dalje nije popularno kod nas
Šta reći, kada sam nedavno pitala komšiju, koji je inače taksista, gde mu radi sin, diplomirani mašinski inženjer. Sa takvim stidom i mukom u glasu je rekao…..“ma kod privatnika….“ Kada čovek koji živi radeći posao privatnika, preduzetnika ima sram i muku što mu sin radi kod privatnika, šta očekivati od drugih.
Ovaj tekst, nije moja opservacija na temu. Vrlo je emotivan, jer sam dolazeći na posao srela dva momka koja poznajem, i koji „čekaju siguran posao“ dok raznose poštu.
Šta je danas „sigurno“?