Organizacija vremena – rad bez stresa | Preduzetništvo - MOJ IZBOR

Organizacija vremena – rad bez stresa

Događaji - Vesti

Dec 03

Najčešća tema preduzetnika, zaposlenih, penzionera, đaka, domaćica jeste – nedostatak vremena. Svima nedostaje vreme, svi misle da imaju mnogo više obaveza nego što može stati u raspoloživa 24 sata dnevno. Najčešće se čuje rečenica: „Da je još koji sat više id tih fiksiranih 24 sata pa da se i urade sve obaveze u jednom danu“.

Stalna trka sa vremenom i obavezama utiče na to da se ljudi osećaju loše, iscrpljeno a neretko i stalno pod stresom. Redovne poslovne zadatke ljudi često nose  kućama da bi tamo i dalje radili, a to onda sužava njihovo vreme za porodicu, odmor, relaks.

Kontinuirano svakodnevno iscrpljivanje donosi čoveku razne bolesti, te on posle, često i na duži vremenski period, nije u mogućnosti da normalno živi i radi.

Koristan test: Stanite pred ogledalo i noktom kažiprsta nacrtajte krst na grudima. Naravno vodeći računa da se ne grebete, ali pritisnite dovoljno jako da kada povlačite prstom po koži ostane vidljiv beli trag. Ukliko se nakon 2-3 minuta beli trag mora malo da pocrveni, ali ako se pretvori u srveni ili jako crveni trag vi ste pod stresom. Krajnje je vreme da preduzmete ozbiljne mere samopomoći, opuštanja i relaksa.

Ovaj test radila sam često ranije, dok nisam naučila da živim sada i ovde. Već godinama ga nisam primenjivala, nije mi trebao. Pre nekoliko dana dala sam interviju za portal ANTISTRES VODIČ i tada sam se setila pomenutog testa. Na licu mesta odmah smo se svi testirali, i svako je dobio svoj rezultat. Neko se od prisutnih iznenadio, ali i naučili nešto novo. Probajte.

Važno je reći i sledeće, svi mi različito reagujemo na životne i poslovne situacije. Neki događaji za pojedine ljude su veoma stresni, dok ih drugi skoro ni ne primećuju. Život nije ono što nam se događa već kako mi vidimo taj događaj i situaciju.

Najbolji način normalizovanja života i rada  jeste određivanje prioriteta i organizovanje dana  po unapred utvrđenom rasporedu. Velika je pritom disciplina potrebna  da bi se to moglo sprovesti.

 

Kad god ljudima spomenem pravljenje plana dnevnih obaveza i razvrstavanje tih obaveza po prioritetima, najčešće čujem komentar: „šta mi vredi plan kada se u toku dana desi stotinu neplaniranih obaveza, tako da ono što mi je bilo izuzetno važno najčešće završavam kasno uveče, i to kod kuće. Nema tog plana koji mi drugi neće poremetiti“.

 

Predlozi i tehnike za kvalitetno i konstruktivno organizovanje vremena ipak postoje i vrlo su raznovrsni. Jedna od tih tehnika je podeliti zadatke, nakon popisa svih obaveza za naredni dan ili nedelju, i svrstati ih u četiri kategorije:

 

I hitno i važno

II nije hitno i važno

III hitno i nije važno

IV nije hitno i nije važno.

Podela obaveza na taj način, najbolja je potvrda toga da vi odlično znate šta vam valja kad činiti i kojim ćete redom to završavati. Sve što, pritom, od obaveza možete da prenesete na nekog drugog u firmi, učinite to bez dvoumljenja, na taj način stvarate prostor za one poslove koje možete samo vi lično da uradite, i niko drugi.

 

Jedan od glavnih uzroka zbrke, nervoze i uznemirenosti koja vas dekoncentriše tokom rada jeste samo želja i vaša loša navika da radite više poslova istovremno.

 

Rad pod presijom, i završavanje velikog broja poslova koji  čekaju da dođu na red, stvara u glavama ljudi zbrku, nastaje nervoza koja onda utiče na to da i poslove koje biste sa lakoćom inače mogli da završite, u mentalnoj konfuziji koju sami sebi napravite, trošite znatno više vremena. Čim se opustite i skoncentrišete na to da bez žurbe i napetosti uradite određeni posao najbolje što možete i umete u tom trenutku, osećaj je, videćete, skroz drugačiji. Rezultati su neuporedivo bolji, a vi ste mnogo zadovoljniji i urađenim poslom, i samim sobom. O produktivnosti nema potrebe ni da govorim. Probajte, testirajte sebe i uverićete se u istinitost ovih tvrdnji.

 

 

Pomenutu važnu lekciju lično sam shvatila davne 1997. godine, kada sam čitala roman Paula Kuelja „Alhemičar“. Prepričaću ovde deo iz knjige koji je na mene snažno uticao, koji mi je pomogao da shvatim koliko su važni vreme i koncentracija na jedan jedini posao, onaj  koji trenutno radim. Vi koji ste čitali knjigu, verovatno se sećate dela kada karavan prelazi preko pustinje a plemena se spremaju za rat; oseća se napetost u vazduhu, skoro svi u karavanu strahuju hoće li uspeti da bezbedno stignu do odredišta; strah i briga lebde u vazduhu, a jedan od beduina, da bi ljude umirio i objasnio im da je potrebno da otpuste brigu na koju ne mogu direktno da utiču, kaže sledeće: „Dok jedem, ne radim ništa drugo, samo jedem. Dok hodam, samo hodam. Ako budem morao da se borim, biće to pogodan dan za umiranje kao i svaki drugi. Jer, niti živim u prošlosti, niti u budućnosti. Imam samo sadašnjost i jedino me ona zanima. Ako uspeš da ostaneš u sadašnjosti, bićeš srećan čovek.“

Mnogo sam se puta vraćala na ovaj pasus iz te knjige, čitala, čitala, razmišljala, shvatila  i – počela tako i sama da živim.

Život je isuviše kratak i komplikovan, da bismo još i sami sebi stvarali konfuziju razmišljajući o tome šta nas sve čeka; ako to radimo, osećaćemo se kao gvožđe koje se nalazi između čekića i nakovnja.

 

Poguban osećaj da imamo još deset stvari koje čekaju na red da ih uradimo, mnogo još različitih problema koje bi trebalo što pre da rešimo, a znamo pritom da je to nemoguće, u nama se stvara osećaj nemoći. Kad god uočite da ste zapali u zamku gužve i nemoći, prisetite se peščanog sata. Doktor Džejms Gordon Gilki je još 1944.  godine rekao: „Baš kao što samo jedno zrnce peska može proći peščanim satom, tako i mi možemo raditi samo jednu stvar u jednom trenutku. Nevolje ne prouzrokuje posao, već način kojeg se uporno držimo razmišljajući o njemu.“

 

Ovde bih dodala samo jedno – posebno se to odnosi na drage moje koleginice, na žene, one su te koje najčešće ne umeju da bez griže savesti kažu samo jedno NE, koje je, inače, toliko važno i „humano“. Preuzimati previše obaveza na sebe i dokazivati se na svim poljima misleći večito da to niko ne može da uradi bolje od vas, jednostavno, nema smisla. Drage moje, velika je to zabluda, verujte, mnoge poslove može, i te kako može da uradi neko drugi umesto vas. Nezamenljive ste vi jedino kao majke, supruge, ćerke, sestre i tetke.

 

Razmislite o tome i počnite da „delegirate“ svoje obaveze.

 

Uistinu bih želela da ovaj deo knjige Preduzetništvo – moj izbor, koji se odnosi na organizaciju posla i trošenje vremena ozbiljno shvatite. Pre nego što sam naučila da živim „sada i ovde“ i da radim samo onoliko koliko moje fizičke i umne sposobnosti tog momenta dozvoljavaju, prošla sam kroz neprijatno, ali i veoma važno i poučno iskustvo. Radila sam tada još kao novinar u redakciji dnevnih novina, a što je značilo  da, ako ste tekst uredniku predali do 14 sati i 30 minuta, postoje sasvim realne šanse da će vam tekst sutra u novinama biti objavljen. Pri tome, radilo se na normu, a brojali su se samo objavljeni tekstovi. Samo to da su tekstovi predati na vreme nije značilo  da su oni dobri i da će biti objavljeni.

Paralelno sa poslom novinara, rekla sam to već, bavila sam se i dopunskom delatnošću, knjigovodstvom. U redakciji su to svi znali, nisam imala potrebu da to krijem, imala sam registrovanu agenciju, plaćala porez i sve je bilo legalno.

Ipak, da mi neko ne bi slučajno nešto prigovorio zbog dopunskog posla, trudila sam se, kao i  90 odsto kolega novinara koji su ispunjavali normu ( polovina od tog postotka, doduše, jedva, „na mišiće“), da nikako ne zaostajem; štaviše, redovno sam ja svakog meseca postizala čak dve-tri norme. Bila sam najproduktivniji novinar u redakciji.

 

Privatan posao smo razvili (zajedno smo u tom poslu, već sam rekla, bili suprug i ja), i radili smo više nego što možemo da postignemo. Rezultat je bio da sam spavala svega četiri–pet sati dnevno, da sam svaki dan aktivno radila 14–16 sati.

Nes kafa u velikim količinama, činilo mi se pritom, najbolje mi pomaže da održim koncentraciju. Ipak, usled velike fizičke i mentalne iscrpljenosti, doživela sam kolaps. Tačno 19. januara 1991. godine, taj datum nikada neću zaboraviti, bila je subota, jednostavno  sam pala u nesvest, a kada sam se povratila, nisam mogla da gledam koliko mi se pred očima vrtelo. Suprug je pozvao Hitnu pomoć, lekari su me pregledali, dali mi neku injekciju i prevezli u Urgentni centar na detaljne preglede. Snimali su mi glavu, vrat, gledali oči, i šta sve još nisu. Sve je bilo u redu i doktori su zaključili da mi je vrovatno poremećen centar za ravnotežu, i uputili me na snimanje. No, kako je snimanje bilo moguće obaviti tek mesec dana kasnije,vratila sam se kući i tri dana i tri noći posle toga – samo spavala. Bojala sam se da otvorim oči jer sam imala utisak da ću tog časa biti katapultirana iz kreveta. Nisam mogla ništa da jedem, pila sam samo čaj od nane. Četvrtog dana sam ustala iz kreveta, odmorna kao da se ništa nije desilo. Kasnije sam, naravno, otišla na snimanje centra za ravotežu,  rezultat je pokazao da je sve u redu. Konačna dijagnoza je bila – nagomilani umor. Znala sam to i ja, nisam samo ništa preduzimala da do toga ne dođe, da svoje pogubne navike promenim.

Pomenuto iskustvo sam shvatila veoma ozbiljno. Shvatila sam koliko je značajno priuštiti sebi odmor, dnevni, nedeljni, i tako redom. I shvatila sam da nisam neuništiva te da sam grešila što na simptome koje mi je telo dugo slalo nisam obraćala pažnju, sve misleći: „samo još ovo da doradim, i još ovo, i ovo“, i tako iz dana u dan, iz godine u godinu. Ne bih nikome želela da prođe kroz ono kroz šta sam ja prošla zato sam vam ovde i prenela svoje vrlo neprijatno iskustvo. Raditi jeste potrebno, ali i u tome, kao i u svemu uostalom, mora da postoji određena mera.

 

NOVCEM NE MOŽETE KUPITI VREME – DOBROM ORGANIZACIJOM VREMENA MOŽETE ZARADITI MNOGO NOVCA!

Poruči knjigu

Knjiga: Preduzetništvo MOJ IZBOR

Svi primeri i iskustva o kojima u knjizi govorim jesu istiniti, nijedan nije izmišljen; i imena nekih ljudi sam čak navela, dok imena drugih nisu navedena samo zato što oni to nisu želeli…

Follow

About the Author

Diplomirani sam ekonomista, sa bogatom biografijom iz oblasti realne ekonomije. Pišem stručni blog www.biljanatrifunovicifa.com. Predavač sam iz oblasti spoljne trgovine i deviznog poslovanje. Redovno držim treninge u PK Beograd, RPK Novi Sad, kao i u organizaciji firme „IFA“ d.o.o., Beograd. Aktivno radim za veliki broj domaćih i stranih kompanija konsalting iz oblasti spoljne trgovine i deviznog poslovanja, sa posebnim naglaskom na aktivno oplemenjivanje i reeksportnu doradu.